Након „успешно“ одржане Параде поноса 2014. пишем о условима који су довели до тог „успеха“, контроли хулигана, као и о томе зашто је Парада поноса велика победа Александра Вучића.
У последње време сам приметио да је изузетно корисно употребљавати придев „педерски“ када кроз причу о правима хомосексуалаца хоћеш да оплетеш по политичким елитама. Стога сам ушао у тај мејнстрим. Ово је текст о педерским фазонима „Дечка“ и његових дечака (ово опет звучи геј али само се намешта кеве ми).
Према прајдовима имам амбивалентан однос.
Са једне стране, не волим протесте било какве врсте, јер ми блокирају град тј слободу кретања. Чим ја морам унапред да размишљам дал могу да седнем у Москву или не, или да ли могу у посету другару који живи у Кнеза Милоша, то ме жестоко мрачи. Сада би ме душебрижници напали „ето видиш како је гејевима, тако они живе сваки дан“ па одмах да реплицирам – Јасно ми је то, разумем их, зато тражим да и они мене разумеју што ме таква ситуација мрачи. Не волим протесте синдиката, студената, политичких странака, никакве протесте који ремете живот града. Да се не лажемо, сви који протестују то раде у центру града како би нервирали грађане да би ови вршили притисак на власт да попусти. Али то је по принципу бомбардовања 1999. – Амери бомбардују мене да би отерали Милошевића. Не свиђа ми се то.
Са друге стране, изузетно ми је драго што је одржан Прајд 2014, поготово што је прошло релативно мирно. Драго ми је јер сматрам да ће то бити добар основ да се мења друштвена хомофобија, иако сам Прајд нема никакав утицај на повећање права хомосексуалаца. Мислим да се и овде не лажемо – овде се не ради о правима хомосексуалаца, већ о томе да их друштво прихвати. За права ће се они тек борити када прескоче тај први корак – право на брак, право на наслеђивање, право на усвајање детета, итд. Дакле драго ми је због Прајда, иако ћу тек да будем задовољан када Београд смањи своју хомофобију на минимум.
Да, у праву су сви који кажу да организатори Прајда имају жестоки финансијски интерес у свему овоме. Њихова разједињеност говори најбоље о томе. И да, финансирају их из иностранства они који желе да форсирају Србе да раде оно што им се не ради. Међутим, те паре су дознаке, капирате ли? Дакле, попе, они се финансирају из туђег џепа и те паре можеш да гледаш као дознаке – улазе директно у нашу економију. Ти се, попе, финансираш из нашег џепа. Све што имаш добијеш у кешу, неопорезовано. Не плаћаш пензионо ни социјално. А добијаш пензију, од наших пара. Јесте, њихово парадирање нас доста кошта. Али пусти да се ми КОЈИ ПЛАЋАМО ПОРЕЗ жалимо за то. Мислим бесмислено је да се ти питаш око тога попе, зар не?
Прајд 2010 је био фиаско, и био сам баш љут због истог. Јер одржавање истог је заиста било силовање. Не, то није био пораз државе. Сада, 2014, имамо доказ за то – није било инцидената. Али како? Где нестадоше сви ти насилници који су спремни да уђу у мали грађански рат са полицијом да „педери не би шетали“? Пазите, њих није било пар стотина, већ неколико хиљада. Ово би требало да нас плаши. Та моћ да 2010 направиш мали рат на улицама, а 2014 потпуно пацификујеш хорде хулигана који, нема сумње, једва чекају да поломе главе хомосексуалцима, је нешто што све треба да нас уплаши. УДБА, рођаци. Изгледа да је Дечко добро зајахао УДБУ када може ово да изведе.
Овде бих направио дигресију и цитирао Слобу Георгиева – „У збиру, велика Вучићева победа.“
Заиста, ово је велика Вучићева победа. Нису победили организатори Прајда, није заједница хомосексуалаца постигла неки резултат. Прајд је само, и искључиво, велика победа Александра Вучића. Дао им је Прајд, и онда несметано може да укида Утиске и остале критичаре власти. Жао ми је због тога, не кријем. Човек испуњава тешке захтеве међународне заједнице које немају никакав утицај на квалитет живота, али зато на сваком кораку скраћује слободу, опозицију, говор… а њих заболе ћоше за то. Да се не лажемо, ЕУ и остале заболе како живимо, њима је важно да он штиклира задатке са њихове агенде.
Да се вратим на претходно, Дечко је озбиљно зајахао УДБУ. А УДБА ради са хулиганима шта жели.
Друга ствар због које треба озбиљно да се забринемо је пребијање другог човека државе, тј премијеровог брата. Жандари су пребили другог човека државе, а први човек државе је на то реаговао крајње одмерено, чак дефанзивно. Да не говорим о томе да је сазвана хитна седница Владе, и онда се на КЗШ причало о свињама из Немачке, што каже Оља Бећковић. И као све је у реду. Шта се дешава у овој држави? Ко са ким ратује? Ко кога намешта? Зашто се овакве ствари увек бацају под тепих? Сетите се Багзијевог атентата на Ђинђића код Арене, и атмосфере која је направљена после тога – трговачки путник, Ђинђић превише лако прелази преко тога, итд. Мрзим тај политички манир код нас – завет ћутања OMERTA, јебена COSA NOSTRA! Прелако је направити паралелу српске политике и италијанске мафије.
Зато кажем да су то све Педерски фазони Дечка и његових дечака. Ломе опозицију, утишавају јаке критичаре, смањују плате и пензије, али све то пеглају спиновањем и лажима кроз медије, и услугама које извршавају за стране амбасаде. Е да – контролишу велику већину медија по „Ђиласовом рецепту“, тј владају „рекламним секундама“. Једина разлика у односу на жуту цензуру је то што су тада два човека то радила – Шапер и Ђилас, а данас то за напредњаке ради један човек – Други Човек Државе. Да не кажем Други Дечко Државе. Онај пребијени.
Да не залазим у онај скандалозни иступ оног клинца из СНС-а. Какв тајминг, какав речник, какав начин. Језиво. Напредњачка фрустрација што им је Путин заврнуо руку да убаце СПС у власт и оставе Бајазита на миру је очигледна, али ово није било то. Ово исто спада у Омерту.
Политичари у Србији нас већ вековима посматрају као поданике. Хоћеш ти из феудализма, али неће феудализам из тебе.
You might also like
