Колумна је првобитно објављена на порталу Савремена политика у мојој редовној колумни Уметност могућег: https://savremenapolitika.com/lancane-reakcije-koje-su-promenile-srbiju/
Два догађаја 1. новембра, један ујутру и други увече, покренули су два процеса који су повезани у бесконачни низ акција и реакција, сликовито попут ДНК ланца.
У 11:52 првог новембра 2024. је пала надстрешница и трагично убила 16 људи.
Исте вечери, првог новембра 2024, аутократа Србије је урадио оно што је веома успешно радио откуд је окупирао земљу – масно слагао, ослањајући се на искуство које га учи да све лажи, сва злодела, све грешке, све издаје, све подвале, све продаје, сва корупција, све може да се испегла без да изгуби контролу, последично и власт.
Ова два догађаја првог новембра, један ујутру и други увече, су покренули два процеса, две спирале, које су повезане у бесконачни ланац акција и реакција, сликовито попут ДНК ланца. Тај ланац је генетски код највећег сведруштвеног устанка у Србији против унутрашњих окупатора. Ова два процеса хране један другог и тако мењају Србију.
Први процес, прва спирала, је буђење друштвене и политичке свести међу грађанима Србије, и масовна спремност на жртву, отпор и супротстављање окупатору уз преузимање ризика. Овај процес је на погону две емоције – беса против корумпиране власти, и оптимизма заснованог на поверењу у студентски покрет и њихов потенцијал да изнесу промене.
Бес је била примарна реакција огромног броја грађана на чињеницу да је неспособна и корумпирана власт, која се онолико кити ла инфраструктурним пројектима као да су то њихове задужбине, својим бахатим и немарним приступом довела до тога да њихов пројекат људима буквално падне на главу и усмрти их.
Оптимизам се јавио касније са појавом студентског покрета који је подарио људима објекат поверења за којим су многи годинама жудели у политици, као и осећај победе који противници режима нису познавали до тада.
Овај ланац је, у ствари, низ акција побуњених грађана, пре свега студената. У низ акција спадају највећи протести у историји Србије, најбројнија и најдужа ходочашћа у историји Србије, генијалне политичке поруке, експлозије духовитости, врхунске политичке одлуке, цветање демократских начина, индивидуална јунаштва и групна херојства, обожавање чојства, и још много много других.
Други процес, друга спирала, је дугачак ланац лоших реакција Александра Вучића и његових извршилаца. На почетку када су бестидно слагали да нису реновирали надстрешницу, признајем, њихова претпоставка је била на месту. Да сте ме тог дана питали да ли је погрешио, рекао бих да – као и често што ради, али испеглаће. Да сте ме 15. новембра питали да ли је погрешио – рекао бих да, опет греши у серијама, али испеглаће. Да сте ме на Аранђеловдан питали да ли је погрешио – рекао бих вам да је испеглао он то већ, иако је испао глуп.
Зашто му онда, односно зашто им онда није успело, иако је толико пута до тада успевало? Зашто је низ акција и наратива које су користили против својих политичких противника од узимања власти – масне лажи, спиновања, оптужби да су студенти опозиција, па оптужби да су студенти обојена револуција, па насиље режимских батинаша, па насиље полиције, гебелсовска медијска сакаћења учесника устанка, масовна хапшења – не само било импотентно него је директно хранило потенцију устанка, а смањивало потенцију режима?
Сигурно је и зато што смо већ дуго били у политичкој кризи пуној тензија, рекао бих од 2023. године, али пре свега зато што су људи одлучили да владајућој странци, овог пута, не опросте лажи и спиновања услед овако очигледне повезаности корупције и смрти. Њихово инсистирање на старим методама је само додатно разгневило људе који су били шокирани трагедијом.
Сада смо сви паметни када кажемо да ништа од овог не би било да је Вучић одмах жртвовао неколико истакнутих чланове своје странке, или само да је предао све папире одмах када су му тражили. Или само да је… имао је много прилика, сваку је пропустио, и онда је постало касно.
Поред тога, и једна кључна околност се променила – десило се оно што нико од нас није могао ни да претпостави (па ни Вучић) – буђење једне генерације младих људи које смо сматрали трагично незаинтересованом и пасивном. Без тога, грађани би остали сами са бесом, без оптимизма. Као и толико пута до тада.
Талеб би вероватно порицао да је то „црни лабуд“ српске политике, али је то што се десило толико далеко од наших тадашњих очекивања (па и поимања) да је сигурно најближе Талебовим категоријама црних лабудова.
Окидач за буђење, тј. пребијање студената ФДУ, је била још једна Вучићева грешка, мада је и између првог новембра и тог пребијања крајем новембра правио низ грешака у комуникацији и делaњу. Онда се ланац лоших потеза само наставио до данашњег дана, често трагикомично, у форми константног копрцања и гребања, изнова и изнова нових спинова „решења“ и мера, све промашај за промашајем, сваки спектакуларнији од претходног, сваки из истог шешира потеза и комуникација као раније, али овог пута као фарса. Као гуске су у магли.
Наравно, и недеље пре студентске побуне су биле кључне. Инстант реакција опозиционих актера је повећавала тензију у друштву и није дозвољавала да то све прође „тек тако“. То је био бес, побуна, али недовољно за сведруштвени устанак. За устанак је било потребно поверење, за устанак су биле потребне победе.
Промене
У горепоменутом ланцу акција и реакција, ланцу две спирале, дошло је до велике промене у Србији.
По први пут од преузимања власти, већинска Србија је против режима Александра Вучића. Србија је подељена, да, али је била подељена и пре првог новембра 2024. с тим што је сада подељена на начин који ову власт шаље у политичку историју (уколико не уђу у режим диктатуре као најчешћи модел владавине мањине над већином).
Нема више неутралних. Пре првог новембра, неутралност је била друштвено прихватљива иако је и тада значила да вам злочини режима не представљају морални терет ако ћутите. Данас више није друштвено прихватљиво, и то је велики број неутралних распорeдило на страну већинске Србије против Вучића, а мањи број заробило на страни режима.
Политика се вратила међу људе, иако маскирана у антиполитику. На таласу антиполитичких тенденција да нам требају „нови неукаљани“ људи, који се никада нису бавили политиком, и који нису у странкама, нама је антиполитика као цунами потопила традиционално политичко и на том истом таласу нам, у ствари, доноси политику међу велики број људи. Многи су почели да се баве политиком под маском антиполитике, неполитичког и нестраначког.
Поверeње се вратило у политику. По први пут од Вучићевог преузимања државе, у Србији постоји један политички актер, поред Вучића, који има огромну дозу поверења, што укупaн број људи који имају поверење у политичке актере пење до скоро 70% укупне популације (По истраживањима које смо радили и у које сам имао увид).
Повратак политике и повратак поверења у политичке актере су јаки темељи за нову Србију после рушења режима Александра Вучића, и овоме би требало да захвалимо студентском покрету. Омогућава нови замајац Србији, али и може створити превелика очекивања која су увек извор великих проблема. Зато је управљање очекивањима један од, ако не и највећи и најтежи задатак политичких актера који буду преузимали власт у Србији.
