„Боже само де се Срби ложе“ би била много прикладнија порука, и пре свега кориснија за сваколико српство од оригинала који има једно „с“ вишка. Оригинал проповеда сложност као услов свих услова да Србима буде боље, а то је пре свега физички немогуће, онда суштински нетачно, и на крају дубоко погрешно и обмањујуће усмеравање нације на хватање захира који увек као лептир нестане на крају дана. Због тога бих, дакле, кандидовао нову, модерну српску мантру „Боже само да се Срби ложе“, и у овом тексту ћу детаљније аргументовати зашто је она много лековитија и учинковитија од других покушаја востанизације српког друштва и државе.
Свака прича 21. века почиње од интернет револуције, и ова није изузетак. Дакле са појавом масовне вишетоковне комуникације добијамо прилику да први пут уђемо дубоко у сентименте и јачину групног ложења на одређене личности, појаве и догађаје. Пре тога смо ложење мерили само кроз ограничене дозе ложења које нам спреме традиционални медији, или кроз нерепрезентативне узорке наше најближе околине пријатеља, браће и кумова (и колега на послу). Дакле некадашњи мејнстрим медији, које данас називамо традиционалним, су ограничавали и дозирали ложења у складу са државним и уредничким политикама, тј ултимативно личним преференцијама људи који су доносили одлуке и људи који су спремали садржаје. У осталим форумима, наше лично окружење је обликовало и наше утиске о томе колико људи, и колико јако, је наложено на одређене личности, појаве и догађаје. Све ово се променило са интернетом, јер је он омогућио брзо и ефикасно груписање око ложења, као и брзу размену садржаја ложења и тако, као неки експрес лонац, убрзао кључања код већег броја људи. И омогућио им је, пре свега, брзо препознавање око заједничког именитеља ложења.
Oно што је важније од тога што нам је интернет омогућио мерење овог феномена, јесте стварање платформе на којој се по први пут у историји могло несметано, неограничено и непрестано одвијати подстицање ложења у већим групама и у динамици између група и појединаца, такорећи потпаљивање ватре.
И као да су вековима чекали ову прилику, Срби су без уздржавања или промишљања обожили ложење и ставили га у национални храм . Не говорим, наравно, да се Срби нису и раније ложили, али је кулминација ложења дошла у последњих шест до осам година. And I think it’s beautiful.
У чему је, дакле, разлика?
Разлика је у интезитету, учесталости и потпуном одсуству реалности. Причам о спортским такмичењима, евровизијама, и сличним глобалним националнистичким манифестацијама. У њима представници Србије, поготово у поменутом периоду, у највећем броју случајева нису претеденти на врх. Међутим, да цитирам Дулета Вујошевића, реалност није брига на коју се обазиремо.
Када смо код цитирања, овде је савршено место да цитирам и Никија и његов чувени твит о ложењу још из 2016. године
vi Srbi ste stvarno ubedili sebe da pobeđujete Amere u finalu?
– mi Srbi smo na bazi loženja krenuli na NATO, a nećemo na Kajla Laurija
— Niki (@Marcus_Moesia) August 20, 2016
Дакле какво је то ново ложеније сербско? У суштини, то су неразумске пројекције и несразмерна очекивања (у односу на реалност), и потпуно колективно препуштање тим таласима неутемељеног оптимизма. То је врста опијања, као да колективно упадамо у трансове опијени чудним супстанцама. Само у овом случају, нема опасности од претераног или погрешног конзумирања. И онда се из тог другог стања рађају креаиције и генијалности којима никад нисам сведочио у реалном времену. Речи, реченице, мимови, и сви други онлајн садржаји преплављују наше животе у међусобном подгревању те ватре ложења, сваки од тих садржаја креативнији, смешнији, наложенији од претходног. То је оно што обожавам код овог феномена – конструктиван је, није деструктиван. Производи и нагони на производњу, усмерава и фокусира, утиче на лучење хормона среће и задовољства. Лековито је. Лечи дневне фрустрације, лакше и теже проблеме, неизвесности, несталности, неснађености.
Да не буде забуне, ово се најчешће односи на бенигне феномене, као што су поменута глобална такмичења која, осим емотивних, немају последице по друштво и појединце. И временски су ограничени.
Погледајте само ово светско првенство. Писао сам већ о феномену светског првенства, да се не понављам можете прочитати овде, и нама је, као и већини света, то учешће национално важно. Међутим, Србија има најбољи тим још од 1998. године (можда и бољи, иако је тада то била репрезентација Југославије), и очекивања су експлодирала у космос. Еуфорија се умножава још од чувеног Митрогола Португалцима, и заиста сведочимо ложењу које је идеални пример овога о чему пишем. Играмо са Бразилом ускоро, и ложење се такмичи са оним када смо играли кошаркашка финала са Американцима (као у горецитираном твиту).
Нема, ништа, лоше, у томе.
И не само да нема ништа лоше, све је добро у томе. Креативност, узбуђење, подршка, осећај заједништва. Балон ложења не дозвољава негативностима да продру. Знам, рећи ће неко да је то самообмана, самозаваравање, затварање очију пред проблемима и реалношћу. Вероватно, да. Али ово је јаче од реалности. И ко то не схвата, не разуме људе.
На крају бих да се вратим на сложност, „јединство“. Ништа тако не уједињује Србе као ложење, али за све друге ствари у животу то „јединство“ је бесмислено, и најчешће подметачина оних који желе да се људи окупе око њихових уских интереса, тј да се људи уједине око ствари које њима и њиховим групама обезбеђују лову и привилегије. У мањем броју случајева, то је само паушална понуда решења за крупне и сложене друштвене проблеме од стране оних који немају капацитет да виде дубље од паушала.Дакле „Јединство“ је лоше, „ложење“ је добро.
Зато дај Боже да се Срби ложе, па да победимо тај Бразил. А и ако не победимо, дај да освојимо то светско.