Савезништва су кључ победе

Колумна је првобитно објављена на порталу Савремена политика: https://savremenapolitika.com/saveznistva-su-kljuc-pobede-2/

Велико ми је задовољство што ћу бити редовни колумниста Савремене политике. По свим истраживањима онлајн садржаји су тик иза телевизије када је у питању информисање о политици, док је штампа одавно отишла у историју тј. у оквире маргине грешке. Тренд је такав да ће онлајн садржај (који расте као извор) ускоро претекнути ТВ (који пада као извор), па су овакви подухвати медијских предузетника попут екипе из Центра савремене политике изузетно пожељни и дугорочно веома потенцијални.

Назив колумне сам одабрао како бих прецизно усмерио очекивања читалаца. Назив је, у ствари, моја омиљена дефиниција политике како смо учили на Факултету политичких наука. Има много дефиниција политике, али ова, верујем, најприближније објашњава ту људску делатност. У својим колумнама ћу се бавити унутрашњом политиком у Србији, и бирати теме кроз које ћу пробати да распакујем политику као људску делатност која је нужна, увек контекстуална и најчешће напуњена, или бар зачињена, вредносним судовима. Због тога је то делатност коју сматрам ближом уметности него занату.

Тема прве колумне је антирежимски фронт који, у овом тренутку, јесте већинска Србија. Овај податак вам јасно говори да је питање промене власти, у ствари, питање избегавања лоших потеза и лоше стратегије, а не постојање ванредно иновативног приступа и генијалне стратегије. Захваљујући студентском покрету и последично сведруштвеном устанку, већинска Србија је по први пут од 2014. године на супротној страни од Вучића.

Изузетно је важно да се у оквиру антирежимског фронта стварају савезништва. Савезништва нису коалиције и нису уједињења. Савезништва су, пре свега, комуникација и однос минимума поверења. Мени је јасно да је у Србији поверење потпуно урушео, али је то почело да се мења са појавом студентског покрета. Ако су могли да остваре комуникацију и однос поверења са одређеним групама и појединцима током ових десетак месеци, то значи да се поверење вратило у политику, барем у један део политичког спектра. Сада је још „само“ потребно да се то прошири на цео антирежимски фронт.

Како замишљам то у пракси? Идеално, цео антирежимски фронт би требало да се пење кроз три нивоа савезништва.

Први ниво је комуникација. Успостављање канала редовне комуникације између највећег могућег броја актера – студентски покрет (као сунце овог фронта), парламентарна опозиција, ванпарламентарна опозиција, локални покрети и групе грађана (посебно они са озбиљним успесима на локалним изборима), групе грађана и удружења грађана са озбиљном базом подржавалаца и/или озбиљним искуством, знањем и ресурсима, зборови, удружења из дијаспоре. Овом списку бих могао да додајем још, пре свега актера који су већ помагали студентски покрет као што су ветерани пољопривредници, адвокати, али и сви други који ће се прикључивати до самог изборног дана.

Ниво комуникације је једноставно размена информација на редовном нивоу. Игром случаја сам имао прилику да се често срећем и разговарам са једним делом поменутих актера, и у сваком разговору примећујем да фали једноставна размена информација. Не причам о информацијама које су осетљиве или ексклузивне, већ о једноставним информацијама које би осталим актерима омогућиле лакше доношење одлука и тако ојачале ефикасност антирежимског фронта.

Други ниво је координација. На овом нивоу значајан број актера усклађује своје активности и одлуке са активностима и одлукама других актера. Очигледан пример би била контрола избора и учешће у телима изборног процеса, што је свима познато и замисливо. Још један очигледан пример су акције, протести и политички флеш-мобови (ненајављени инстант догађаји). Мање очигледан пример би био прављење и храњење алтернативне мреже информисања становништва тако што сваки актер у фронту дели информације својим каналима (и циљним групама) у складу са планом.

За овај ниво је потребан и виши ниво поверења, наравно, али је то нужност, и у складу са насловом колумне и дефиницијом политике – могуће је, питање је само креације како до тога доћи.

Трећи ниво је одлучивање. Како се ближимо изборима, биће све важније да постоје неке базичне одлуке на нивоу целог антирежимског фронта. Јасно је да ће сваки од поменутих актера имати своје механизме одлучивања, али борба против политичког монструма каква је организација Александра Вучића ће захтевати неке заједничке одлуке у овом процесу. Тога неће бити превише, али ће бити много лакше ако тога буде.

Овај ниво подразумева још виши ниво поверења, а поверење се гради и кроз претходна два нивоа.

Нулти корак свега овога је да сваки актер унутар себе одреди своје представнике, мање тимове који би добили мандате за сваки од ова три нивоа савезништва. Какви ће то бити тимови, да ли ће то бити само појединци или не, да ли ће се често мењати – то је све на актерима да одлуче.

За почетак имам и један конкретан предлог. С обзиром да се од почетка устанка суздржавам да јавно саветујем студенте, поштујући све гигантске победе које су остварили, и овог пута то остављам за кад год ме питају за савет приватно.

Овај предлог иде осталим опозиционим актерима, и парламентарној и ванпарламентарној опозицији.

Покажите пример другим актерима, оформите тим људи који ће бити ваш глас према свим осталим антирежимским актерима. Оформите тим који ће бити лице и глас вашег дела антирежимског фронта. Покажите ту комуникацију и координацију коју призивате на делу. Готово свакодневно чујемо позиве из овог дела фронта да је потребно да постоји комуникација и координација, и као што видите горе – слажем се са вама. Хајде онда покажите то на делу, одавно је време за то и већ добрaно касните.

Један тим људи комуницира јавности да сте се нешто договорили, било шта, и да сте им дали мандат да вас представљају и говоре у ваше име. То је сигнал за све остале актере. Урадите оно што је до вас, без обзира какав буде одговор осталих актера, а ја сам прилично сигуран да би такав потез подстакао и друге актере да пођу сличним путем. Пружите руку, али видљиво, да сви виде чија рука је у ваздуху спремна да се рукује.

Ако не можете сви, урадите то сви ви из парламентарне опозиције. Ако не можете тако, урадите сви ви који излазите на изборе. Одаберите критеријум који вас спаја у оквиру антирежимског фронта, одаберите тим људи и нека тих 3, 5 или 10 особа буде спремно за разговоре и преговоре. Држите руку у ваздуху и уздржите се од оптужби и осуда, и будите стрпљиви. Понављам, то није нужно коалиција. Може да буде, али о коалицијама на изборима пишем неком другом приликом.

Разумем да је тешко, али се опет враћам на уметност могућег. Могуће је. Погледајмо опет студенте, они су направили студентску листу, и спровели море фантастичних ствари од прошлог децембра, а радили су у координацији 5 универзитета, преко 60 факултета и пленума и међупленумских група и стотина и стотина радних група. Без претходног искуства.

Овај предлог је сличан предлогу који је студентима изнео професор Бојан Спајић са Правног факултета у Београду. Он је рекао да би код њих то могла да буде делегација која није нужно састављена од људи са листе, али има мандат да представља покрет.