Одлагао сам овај текст недељама, и како је време пролазило имао сам осећај да ће бити касно за њега. Вечерас (19.01.2025.) кад почињем да га пишем делује као да сам закаснио. Србија гори, и студентски устанак против неправде и корупције, који је до сада био најјачи ударац Вучићу од преузимања власти 2012. године,  све више постаје свенародни устанак против режима. И поред тога што су многи предвиђали неминовни пад „енергије“ и празнично гашење побуне, делује да нам је јануар донео још јачи замах, јер се све више друштвених група придружује студентском устанку.

„Србија се умирит не може“

„Прелазна Влада“ је једина политичка идеја која ме је подстакла на размишљање у последњих месец дана. Изузетно је тешко размишљати о изласку из овакве друштвене и политичке кризе, коју је пад надстрешнице и убиство 15 људи у Новом Саду послало у неочекиване дубине, а која траје већ бар две године, ако не и дуже, и која је до првог новембра 2024. имала своје амплитуде у зависности од догађаја. Посебно је тешко када не постоји демократија и смењивост власти на изборима, па су такви демократски алати склоњени са стола опција готово одмах након трагедије. То је, наравно, последица учвршћивања аутократске власти која користи изборе као свој алат опстанка на власти, па су грађани престали да верују да на изборима може да победи било ко други осим аутократе. И о узроцима и о последицама сам више писао у ранијим текстовима, што се каже није да нисам упозоравао (хронолошки текст1 , текст2 и текст3).

Овакав политички контекст је посебно тежак за опозицију, јер су њима студенти, који су тренутно најдоминантнији политички актер у Србији, одмах рекли да не желе њихово мешање, што ови поштују. Опозицији није преостало много опција, јер са једне стране не смеју да раде било шта што би студенти видели као ометање или „преузимање“, док са друге стране бивају оптужени за инертност, иако је то веома далеко од истине (наиме, опозиција је поготово првих месец дана након трагедије водила бунт, тукла се са режимском полицијом, блокирала институције, бивала хапшена и пребијана, и кроз институције покушавала оно што може, да не дужим сада знате да увек браним опозицију). Ја верујем да су, на пример, политичке идеје оно што би опозиција требало да производи у овом тренутку. Идеје о решавању кризе, идеје о томе како ће држава изгледати након смене режима, идеје о питањима корупције, правде, младих, итд. Управо због тога ме је заинтригирала та једна политичка идеја која је пласирана, а о којој овде пишем.

Међутим, сам пласман ове идеје је био изузетно лош, и рекао бих опасан. Пласирати празну и неразрађену идеју ове врсте може бити опасније него не пласирати идеје уопште. Због тога желим да помогнем опозиционој јавности са неким размишљањима које имам о прелазној Влади.

Предуслов

Али прво – кључни предуслов. Не постоји ниједан пут изласка из ове кризе без да први корак буде испуњавање студентских захтева. Или другачије – сваки пут којим би политички актери кренули, а да први корак није испуњење студентских захтева, би нужно водио бумерангу за те актере, без обзира да ли су они тренутно на позицији или у опозицији. Дакле немојте мислити да о прелазној Влади причам изоловано од студентској устанка. Не. Прелазна Влада је или други корак након испуњавања студентких захтева, што сматрам мање реалним, или је интегрални део договора око прелазне Владе.

Зато у овом тексту нећете видети студентски угао. Сматрам да су они веома јасно свима дали до знања шта њих занима, и траже од институција да ураде свој посао. Прелазна Влада јесте један од могућих оквира у којем ће институције испунити захтеве студената, и зато ми је презумција да они не би ставили вето на такав развој догађаја у политичкој арени.

Политичка идеја прелазне Владе

Горе сам напоменуо да је лоше излазити у јавност са оваквом идејом ако је празна, и на почекту разлагања мојих идеја сам дужан да објасним зашто. Бацање овакве идеје у ваздух без разраде би могао да буде искоришћен од тренутних властодржаца да остваре предност. Генереално сматрам да је прелазна Влада, пре свега, Вучићев излазак из кризе, поготово ако опозициони предлози наставе да буду празни као што је овај. С тим у вези сам и написао онакав увод – верујем да њему време тече, и да је свако одбијање да прихвати прелазну Владу већи проблем за њега.

Како ово може бити злоупотребљено за њихову предност?

Овде долазимо до онога о чему сам већ писао. Жао ми је што то често понављам али тако је, ко год је платио претплату могао је да прочита тај текст. Дакле једна од изузетно лоших последица несмењивости аутократске власти је и то што на „другој страни“, тј. ван режима остају сви они који или никада нису у животу владали, управљали државом, или су то последњи пут радили пре 15 година. СНС више од 12 година влада апсолутно, окупирали су све и хоризонтално (три гране власти) и вертикално (три нивоа власти), и свуда су њихови људи. Резултат тога је да ће свака прелазна Влада имплицирати да на позиције долазе људи који ће по први пут у свом животу управљати системима који свуда по дубини имају људе лојалне режиму и који, за разлику од новопридошлица, знају све цаке, кривине, прописе и како и да их злоупотребе. Да не улазим у то колико ће тешко бити давати задатке тим људима, без да то буде потрпуно без поверења и са нуждом да се контролише сваки корак њихове испоруке. То све драстично отежава идеју прелазне Владе, и чини је неспроводивом у најмању руку, а сасвим извесно и јаким адутом Вучића да остане на власти и покаже јавности да је опозиција неспособна да управља.

Због свега овога сматрам да сваки предлог преалзне Владе нужно мора да почива на следећем концепту (а не на расподели ресора, надлежностима, безобалним идејама, итд.)

Кључне тачке ове политичке идеје

Основа политичког договора прелазне Владе су исходи. Шта желимо да постигнемо овом прелазном Владом? И суштински и посебно комуникацијски, изузетно је важно да цела ствар почива на исходима. Исходи стоје изнад времена и средстава. Зашто је то важно? Зато што су и време и средства променљива категорија током трајања те прелазне Владе, и постављањем исхода на највиши ниво важности целој јавности се даје до знања хијреархијски мања важност времена и средстава. Они се могу мењати услед промена политичких околности, а пре свега услед изостанка испуњавања одређених планова у оквиру договорених исхода, али се исходи не могу мењати нити се може говорити о било каквим успесима уколико не воде тим исходима.

Структура тог документа који би био текст споразума би требало да одражава ову хијерарјију. У изведби то значи да након уводних одредби, узрока, политичког контекста и референце на студентски устанак, правду и корупцију (ово све је подложно креативном приступу договора, на пример да ли ће се уводне одредбе више ослањати на универзалне вредности и начела, или више на политичка дешавања од 01.11.2024.) у наставку прво буду дефинисани планирани исходи успостављања прелазне Владе.

Не желим сада да улазим у број тих исхода, али саветујем да сви актери буду уздржани од дефинисања превише исхода, јер и да постоје озбиљни капацитети међу политичким актерима (а сматрам да тренутно не постоје) тешко да се могу испунити захтевне замисли у условима овакве политичке кризе.

Оно што могу је да дам пример једног дефинисаног исхода. Напомена: ово не значи да предлажем овај исход, јер нисам имао времена да дубље размислим о томе шта је све нужно урадити током прелазне Владе. У наставку ћу причати о оквирима и нивоима, али што се тиче дефинисања исхода, ово је само пример.

ОВО НИЈЕ ПРЕДЛОГ ИСХОДА ОВО ЈЕ САМО ИЛУСТРАЦИЈА

„Прелазна Влада ће у првих шест месеци свог рада:

• извршити ревизију рада и програма свих телевизија са националном покривеношћу (јавни сервиси и ТВ са националном фреквенцијом).
• издати и извршити казне онима који су кршили законе и прописе у претходне три године, са посебним освртом на извештавање око пада надстрешнице, студентских блокада и протеста, и у оквиру изборних циклуса. Кажњавање ће обухватати и деловање кажњених до краја трајања прелазне Владе.
• најмање два месеца, у оквиру тих шест месеци, обезбедити равноправну заступљеност странака и политичких актера на јавним сервисима (број минута, однос позитивног и негативног садржаја, однос броја дужих интервјуа, итд.).
• најмање два месеца, у оквиру шест месеци, обезбедити објављивање сваког саопштења и демантовања опозиције на негативно извештавање телевизија са националном фреквенцијом, по принципу интегралне објаве видео саопштења без коментара те телевизије и у трајањима и броју понављања који је значајно већи од демантованог садржаја.  „

И ЈОШ ЈЕДНОМ – ОВО НИЈЕ БИО ПРЕДЛОГ ИСХОДА ОВО ЈЕ САМО ИЛУСТРАЦИЈА

Намерно сам дао пример из области којом се не бавим, а која ће сигурно бити предмет припреме нових избора, јер и тиме желим да покажем да немам намеру да овде и сада уместо преговарача дефинишем исходе. Овај пример једног исхода у доброј мери прецизира и рокове и конкретне акције. Оно што не прецизира је квантиативно изражавање исхода, и о томе ћу причати у следећој тачки концепта.

На крају овог дела, како не бих остао дужан, да објасним шта подразумевам под „време и средства“ које сам помињао горе, и зашто сматрам да су променљиви. Време, а поготово рокови, би требало да буде унапред дефинисано. Међутим, може постојати толеранција, како за питање рокова, тако и за питање завршетка рада прелазне Бладе, тј фактички датума избора. Политички контекст може утицати на ово, поготово спољни и унутрашњи шокови. Средства су најпроменљивија категорија – почевши од министарстава, осталих државних институција у извршној власти, оснивања и ревизија новоуспостављених механизама за лакше постизање договорених исхода , све је то подложно променама. На пример, ако је за одређени исход предвиђен конкретан план акције две или три институције, и током рада опозиција дође до закључка да је укључивање још две институције неопходно, па самим тим и преузимање управљања и додатни надзор над њима, потпуно је оправдано да у току трајања прелазне Владе затраже то са објашњењем зашто је нужно за испуњавање договорених исхода.

Мерење и мониторинг су комплементарни исходима, што значи да су интегрални део договора о прелазној Влади. Ово је изузетно важан сегмент, јер даје могућност опозицији да у реалном времену прати испуњеност договора, и на време алармира јавност и утиче на процес. Ово одузима могућност режиму да самостално проглашава испуњеност договора, а поготово да то ради на крају програма, јер би тако опозиција била доведена пред свршен чин да или одустане од свега тек на самом крају процеса и тако буде крива за неуспех процеса, или да прихвати стање које и даље даје огромну предност режиму пред изборе.Под мерење подразумевам квантификацију исхода, као и прецизну идентификацију акција. Све мора бити унапред идентификовано и квантификовано, или барем у првим недељама рада. То значи да се излистају закони и остали прописи који ће се доносити и мењати, именовања и постављења, нове процедуре, нова тела и механизми, бројачни изрази различитих интервенција, итд. Мониторинг се наставља на мерење, и у реалном времену прати испуњеност договора, бележећи све постигнуто и све што није испуњено. И мерење и мониторинг би требало да ради једно тело које би добило значајан буџет да би могло да обавља овакву радњу (људи, просторије, алати, трошкови), као и отворен приступ свим инситуцијама од којих би скупљали податке.

Трећи интегрални део основе договора чини извештавање. Опет говорим на нивоу примера, па би рецимо РТС Дневник 2 сваког понедељка имао обавезу да на почетку емитује 10-15 минута интегралног обраћања представника/известиоца (бираног од стране опозиције, не нужно увек иста особа) који би јавност обавештавао о испуњености договора о прелазној Влади. РТС би могао да има обавезу да тај извештај онда репризира и у Дневнику 3 и сутрадан у Дневнику 1. Постоји још много опција које би могли да разматрамо око обавештавања јавности, али је важно да се усвоји принцип да опозиција добија редовни термин на медијима са националном покривеношћу да, без ометања, пласирају извештаје о испуњености договора.

Објашњење

Ово није интегрални део договора, већ је обавеза опозиције. Они пре свега морају објаснити људима шта је прелазна Влада, јер је њихова обавеза да управљају очекивањима побуњене јавности. Дакле шта је прелазна Влада? То је Влада коју изгласава Вучићева већина у Народној скупштини. Све што буду радили и Влада и Скупштина, али и нека друга тела, ће бити зависно од политичке воље (и гласања) СНС, СПС и других странака већине. То што ће у различитим органима по први пут седети људи који су против режима, и доносити одлуке на дневном нивоу, не значи да су добили моћ да управљају друштвом. Не. Концепт прелазне Владе је пристанак режима да подели део своје моћи са опозицијом, и то само у оквирима који су дефинисани договором. Државом ће све до промене власти управљати Вучић, и вероватно често доносити и спроводити одлуке које се не свиђају опозиционој јавности. Веома је вероватно да делови прелазне Владе често неће подржавати те одлуке, али неће ни сносити одговорност за исте. Задатак опозиције је да веома јасно, и на време, комуницира са јавношћу шта подразумева прелазна Влада, колико ће опозиција заиста имати простора да ради, и ко држи кључ опстанка и функционисања такве Владе.

Објашњење би требало да садржи и јасно очекивање о томе ка чему „прелази“ та прелазна Влада. Осим јасноће око исхода (види испод разраду) и решавања студентских захтева и повратка легалности и легитиминости избора, требало би појаснити да прелазна Влада води изборима који би требало да равномерно распореде моћ управљања друштвом, а која се тренутно концетрисала у рукама једног човека. Ово не значи нужно да ће после овога СНС у потпуности изгубити моћ (иако ја мислим да хоће), али је сигурно да они више неће имати апсолутну контролу свега као до сада.

Именовање

Именовање је мени лично важан део договора, иако није кључан. Одувек сматрам да је именовање градивни стуб људске цивилизације, и да је утицај именовања на људе, културе, и когнитивне процесе још увек немерљив. Мој бивши предавач (тада асистент) са факултета, и касније политичар и у Србији и Црној Гори, Владо Павићевић, ме је подстакао да размишљам о овоме када сам чуо да је рекао да би прелазну Владу требало назвати „Влада изборног поверења“. Не кажем да је то идеалан назив, поготово јер би се та Влада превасходно бавила студентским захтевима, али верујем да је никако не би требало звати овако како је сада сви, па и ја радно у тексту, зовемо већ да би требало смислити креативан одговарајући назив. И никако „техничка“ молим вас, тај назив се користи за нешто сасвим друго.

Системски оквир

Договор би требало да садржи и јасно дефинисан системски оквир, тј шта све подразумева прелазна Влада, као и које теме покрива. Надам се да је до сада јасно да то не обухвата само Владу Републику Србије, већ и минимум Народну скупштину која би требало да мења и доноси законе, али и низ других институција Републике Србије које би требало да врше надзорну или извршну функцију у овом процесу. РЕМ, РИК, разни инспекторати, законодавни секретаријати, институције јавних прихода и низ других институција упада под појам „прелазне Владе“ јер ће све те институције морати да раде и доносе одлуке на путу доласка до зацртаних исхода. На примеру Наародне скупштине, то значи да би законодавни део програма прелазне Владе требало да се имплементира без одуговлачења и опструкције кроз заказивање седница, постављање аманднмана, рад у одборима, и слично.

Што се тиче тема,фокусираћу се испод на две које су нужне, али наравно политички актери могу кандидовати и неке друге које сматрају за хитне. Важно је, опет, да их не буде превише и тако целом послу натоваре проблем изводљивости. На пример, мислим да је потребно да политички актери развију политички план за решавање проблема који ће несумњиво настати у целокупном  сектору образовања, и на краћи и на средњи рок, и спровођење таквог плана може бити једна од тема коју покрива прелазна Влада.

Две кључне теме

Можда је очигледно, али не смем пропустити да то напишем – две кључне теме прелазне Владе морају бити студентски захтеви и нови избори. Како су код прве тачке исходи већ задати, договор око прелазне Владе мора дефинисати мерење и мониторинг на путу испуњења студентских захтева. Код друге тачке је ситуација мало сложенија, јер подразумева и договор око исхода. Верујем да ће опозиција инсистирати на свим пољима које СНС-у дају асиметричну предност у изборном процесу, дакле не само на препорукама Канцеларије за демократске институције и људска права (ODIHR), јер оне недовољно залазе у суштину проблема.

Медијација и околни примери

На крају бих се кратко осврнуо на питање медијације, као и примера из околних земаља (што је повезана тема). Одувек сам уздржан око копирања туђих искустава, јер је сваки политички контекст посебан, а садашњи контекст у Србији јесте заиста посебан. На пример, ни у једном примеру који се помиње није цела међународна заједница била на страни аутократије, док је сада поменута међународна заједница у потпуности на страни Вучићеве аутократије. У нашем случају, било којег значајног међународног актера да узмемо као медијатора тај би био на страни Вучићевог режима, што је опет лоше за овај антирежимски бунт. Постоје и други важни аспекти политичког контекста који су неупоредиви.

Имајући све ово у виду, мислим да је смислено да се размишља у правцу преговора без медијације странаца. Знам колико је то теже извести, али је опет политички контекст такав да постоји један доминантни политички коректив (што је у упоредивим случајевима био међунардни фактор) у Србији који има моћ да пресуђује о понашању режима, а то су студенти.

Закључак

Јасно је да сам ово писао пре свега због опозиционих актера јер би требало да буду што спремнији за могућност прелазне Владе. Нисам желео да сам разрађујем програм, јер је то на опозицији и људима које ће они изабрати да то ураде, и разумем проблем да толико широк и разнолик опозициони фронт актера дође до заједничког наступа у потенцијалним преговорима са режимом. Све је компликовано овде, почевши од дефинисања исхода, мерења, оснивања нових механизама, па све до именовања на позиције и одговорности именованих и постављених. Политичка одговорност је ту кључ: коме су они одговорни, ко њих ограничава, усмерава и у случају лошег рада – смењује. Можда ће бити потребно да оснују посебан механизам, унутар опозиције, који ће имати мандат и моћ да усмерава, ограничава и смењује појединце, иако знам да је то политички изузетно осетљиво и може стварати фрикције унутар опозиције. Верујем да ће компетиција натерати опозиционе актере да сви избару своје најбоље људе који могу да праве резултате, и на тај начин имају додатни инсентив да ураде најбољу ствар за наше друштво.